Ako ste mislili da smo na Visu samo izigravali škovacine i mislili zeleno u sklopu akcije Think Green, varate se. Zaranjali smo di smo stigli, pa smo tako prvo zaronili na Tetija. Teretni parobrod, koji je prevozio granitne kocke za gradnju cesta, potonuo je 23.05.1930. usred nevremena nasukavši se na otočić Mali Barjak. Teti je obično pravi safari park, u cijevima na krmenoj palubi nastanile su se murine i ugori. Škarpina ima posvuda, a i ostala flora i fauna nije zanemariva. Obzirom da je sezona ronjenja tek započela ribe još nisu navikle na hranjenje pa su bile pomalo sramežljive. Naravno tu je uvijek atraktivno kormilo oko kojeg smo se svi promuvali. Nakon kormila ja sam nažalost zaključio da suho odijelo „troši“ zrak, a preveliko suho odijelo „isisava“ zrak iz boce, pa sam malo skratio zaron. Matija nije bio oduševljen, ali podnio je to s razumijevanjem.

Sljedeća stanica je bilo Stupište, unutarnja sika, uvijek atraktivan zaron prebogat životom. Peleš je dobila četiri kile olova od Nikole, jer sigurno će joj trebat u suhom odjelu. Na nekim dionicama imo sam osjećaj da bi joj lakše bilo hodat po dnu nego mavat perajama. A šta je to dvajset kila. Ruzinava je odlučila kako će raspustit ruse kose, jer ona je odlučila ganjat manekensku karijeru. Pomislio sam kako će joj se smrznut mozak, al onda sam shvatio da je to objektivno-subjektivno nemoguće. A kose, šta je je, ima se. Kasnije su svi gledali mene ko glavnog gada misleći da sam ju ja natjero na to. Naravno nisam, a Ruzinava je svečano objavila kako je to bila njena autonomna odluka. Svega ima na toj siki i kanjona i ovjesa i zavjesa i raznog života, samo nemojte ronjat po vrhu tamo nema nicesa osim zaštićene trave.

Popodne je morala biti organizirana akcija spašavanja kombija. Naime biciklistički dio ekipe odlučio je da je dosta pedaliranja i kao u starim vremenima „snađi se druže“ konfiscirao kombi i otpeljao se do trajekta. Nije to bio najfer potez. Pilip je skoro doživio slom, a Plavuša je inzistirala da ide pješke po kombi. Uskočili su Beta i Ćos i spasili situaciju. Navečer smo zaronili kod centra Manta. Nije bio osobito atraktivan zaron, ali nije bio ni loš. Karlo se zaigrao sa rakom samcem, a Nikola sa sipom. Blicali su sve u šesnajst. Ostatak je bauljao malo iznad trave, a malo po pijesku. Naletjeli smo i na razvučenu mrežu, al smo ju uredno zaobišli. Sljedeći dan ponovno smo na Stupištu. Ovaj put vanjska sika. Osobno, vanjska sika je moj favorit za ne-wreckovski zaron na Visu. Malo puše burica i brže bolje smo poskakali u vodu. Nikola je našo neku rakovicu i slikavo ju. Kad je Ruzinava to vidjela, montirala se u drugi plan. Potpuno je zaboravila da sam joj ja buddy, a i neki fotograf. Došo je i Nabildani frajerčić Karlo pa je i on počeo okidat. Pozira Ruzinava, ko da je na crvenom tepihu. Već je i raku dosadilo, al ona se ne da. U tom trenutku vidim Plavušu i dignem aparat da okinem par slika. Prva, druga, ulijeće torpedo, kose na sve strane. Ugurala se Ruzinava izmedju mene i Plavuše. Kladim se da sam u jednom od njenih mjehurića mogao čuti: Mene, mene, ja, ja. Jadna plavuša nemoćno je raširila ruke i provirivala iza kose. Ćos se već pomalo tresao, a Beta u svom suharku potpuno nezainteresirana za njegove probleme odbrojavala sigurnosni stop. Tihi nije imao GoPro pa se družio s Peleš. Kad nas je Andy liftom digao na Mantu počelo je vijećanje. Suharci su spremno rekli kako može drugi zaron, a mokra braća i sestre gotovo da i nisu mogli govorit i počeli su poprimat boju štrumfova. Ja sa svojim u desnu ruku suhim, a u lijevu ruku mokrim odjelom, prigodno sam primjenjivao politiku nesvrstanih. Suharci su pokazali milosrđe i poštedjeli mokricama život.

Popodne su se razgledavali povijesni lokaliteti, stopama druga Tita, do kojih je zainteresirane dopeljo najbolji rent a car Sixt. Ostatak se zavukao u Vilu Nonu. Crodux (Ina) je postala kuharica, a Nikola slastičar. Slobodno to mogu ponovit još koji put. Je, je, svako-tolko bi neko prošo i dodo prstohvat ovog ili žličicu onog.

Vasilios, grčki teretni parobrod potonuo 19.3.1939. zbog udarca u obalu Visa na poziciji uz rt Stupišće. Nabildani frajerčić Karlo i Crodux (Ina) poveli su prvu grupu građana. U jednom su trenutku naletjeli na brod, ali s krive strane. Naletili su doslovno na deset metara željezni zid, pa su se morali malo podignut. Crodux se kasnije malo otela kontroli. Plavuša je, što rukama, što nogama, pokušala zatuć Ruzinavu dok je virila iz rupe na brodu. A ova je pak ostavila otvoreno suho odijelo od Pelešice (kad nemam ni ja e neće ni ona), pa je ono postalo mokro. Mislim da je čula kad sam rekao Pelešici da ću okinut par slika s njom. Tihi se pobjedonosno smijuljio, a kapetan Marinko je tražio izgubljeno sidro. Nikolina grupa ostala je iza nas, a dočekala nas na sigurnosnom stopu. Čini mi se da su tu prsti Matije iz Star Warsa. Jer jedino on može imat tu tehnologiju za teleportaciju. Bracek je pokazao sklonost modeliranju, još nije raspustio kose, ali svi fotografi su se složili da je on neskriveni talent. Ne diše, ne kreće se, gleda pomalo zbunjeno i želi mir u svijetu. Ja sam se igrao s jastogom i murinom u pubertetu, a Ruzinava je stalno gledala moj manometar. Nikako joj nije bilo jasno kako mi je danas potrošnja tako dobra. A, šta ću dao dobri Josip osamnajsticu(banka zraka), ima se, može se. Na kraju me Karlo izvlačio iz neke rupe i strogim mjehurićima objašnjavo da moram na brod. Ja sam mu znakovima za slijepce govorio da moram odradit sigurnosni stop, jer tako kaže moj komp. A stop je najbolje odradit s glavom u rupi, ako ne vjerujete pitajte Oskara.

Zadnji dan je pripao Fortunalu. Drveni ribarski brod, potonuo je 11.4.1983, radi udarca u stijenu, kormilar je malo hvato čorluku. Stjena se nalazila u uvali Tvrdo Zalučje, a koliko je tvrdo govori i činjenica da je brod na dnu, a stijena se nije ni pomakla. Tvrdo je bilo i Pilipu. Malo si ga je popil po dubinski. Gledo je ravno, a vidio u križ. Bracek si je već ozbiljno modeliro i riskirao da ga Ruzinava zatuče. Nabildani frajerčić Karlo ulovio je francusku ribu (u objektiv), malo sam mu ja ukro kadar. A Matija ju je gledo nekako milo, da nije vegetarijanac kladio bi se da ju zamišlja na gradelama. Nije Mišo nego riba Kovač samo je raširila peraje i kao da govori svi pjevaju ja nečujem i ode. Nikola nas je streljao pogledom jer on nije stigo. Kovač je poznat kao brza riba. Karlo je našao i špilju uz svesrdnu pomoć Tihog i Mateja. Jedan je pokazivao lijevo, drugi desno. Jedan gore, drugi dole. Na kraju su Karlu ipak uspjeli objasnit. Kapetan Marinko se čudio smeću na kraju vale, a svi mi smo se čudili njemu, jer je uspio navući mokro odijelo od Pelešice na sebe. Ako to nije fit for all size ne znam što je.

I tako... Bilo nam je opušteno i dobro, a biće nam i opet 🙂

Autor teksta: Vrana